О духовном животу

Света Литургија

Грчка реч Литургија значи заједничко дело, дело народа, јавна служба. У ужем, црквеном смислу, то је дело Цркве, дело свега народа Божијег, служба Цркве. Назива се и Тајном над Тајнама. Други назив којом се означава Литургија је Евхаристија, што у преводу са грчког, значи благодарење, захвалност, што и јесте суштински карактер ове Божије службе – наша молитвена захвалност за све дарове које добијамо од Господа. У Светој Литургији прима се Сам Господ Исус Христос, Његово Тело и Крв, он је стварни служитељ Литургије, што, по благодати Божијој, пред нама савршава свештенослужитељ. Тако окупљени на заједничку молитву и благодарење Господу, свештенослужитељи и верни народ – осењени мистичним дејством Духа Светог – представљају истинску Цркву Христову. Св. Дух омогућава нам да Црква буде икона Царства Небеског.
Кроз Литургију дато нам је да сагледамо Христов живот и да за Његовом Часном Трпезом учествујемо као причасници, они који примају Свето Причешће, тј. Тело и Крв Христову. Суштина Литургије је у нашем сједињавању са Господом, као Источником нашег живота. Кроз Свету Литургију сједињени смо и са Богородицом и свима Светима, анђелским силама, својим прецима, уснулима у Господу, свима за које се молимо и са којима саучествујемо у овој Светој Тајни.
Евхаристија је круна Светих Тајни.Она у себи садржи све остале Св. Тајне, али није само једна у низу Св. Тајни, већ даје смисао другим Св. Тајнама јер у себи садржи целокупну тајну спасења. Без ње остале Св. Тајне не могу бити остварене, не могу бити делотворне. Литургија је принос нашег бића Богу. Онај који достојно учествје у Св. Литургији види Бога све јасније.
Св. Дух се призива и дејствује у Литургији од почетка до краја, чинећи је догађајем заједништва. Лишен заједнице Св. Духа, хришћански живот би се свео само на психолошки доживљај појединца, независан од других чланова Цркве. Причешћивањем би се тада остваривала само заједница са Христом, али мимо ближњих. Литургија је сабрање свих у Једном, у Христу, а не догађај у коме се успоставља само вертикална веза појединца са Богом. Једино под окриљем благодатног дејства Св. Духа може се доживети библијска истина да пут ка Богу неизбежно пролази кроз ближњег.

 Духовник

Духовник је свештеник или монах који човеку помаже и руководи га у његовом духовном животу, али и хришћанском начину живљења у најширем смислу. Он за човека представља духовног оца, будући да очински брине о узрастању душе човека у Христу, у Цркви. Овај однос, као и сваки други коме је темељ у вери и Цркви, има смисла само уколико је заснован на љубави и уколико је његова крајња сврха љубав. У духовнику човек налази, по мери својих духовних, емоционалних и психолошких потреба, ослонац, путоказ, молитвеника, саветодавца, а на известан начин и лекара, с обзиром на то да човеково здравље представља духовно, емоционално, телесно и психичко јединство. Овај однос се не заснива на принуди и обавези, већ на слободном избору верника коме ће поверити свој духовно-душевни живот, првенствено кроз Свету Тајну исповести и покајања. Не постоје правила колико често треба одлазити на духовне разговоре и какав треба да буде духовнички однос, то је питање договора духовника и његовог духовног чеда.
Ипак, оно што јесте веома важно у том односу је послушање духовнику, тј. извршавање оних духовних савета које човек добије од духовника, сматрајући да се тиме показује послушност и самом Господу. По речима из Светог Писма, послушање је веће и од поста и молитве. Тиме се човек чисти и ослобађа од гордости (егоизма, самољубља, самовоље), учећи да не ставља своју вољу у први план, већ да, из љубави према Богу, поштује и туђу вољу и личност, задобијајући тако смирење, поверење у Божију вољу и сагласје кроз заједницу са духовником, а затим и осталим ближњима. Наравно, ово не значи одбацивање сопствене одговорности у поступцима, мишљењу и осећањима, не сме се отићи у крајност и пасивно очекивати да духовник решава све наше проблеме или се задовољавати самим чином разговора, без делатног односа према стварности и ближњима. Овај однос је активан, међусобно допуњујући и захтева да човек постаје и постане личност.
Поред послушања, најважнији моменат духовничког односа је Света Тајна исповести.
Постоје подељена мишљења о томе да ли је човеку, у случају дубљих емоционалних и психолошких проблема, довољан само духовник или је неопходна и помоћ психотерапеута. У већини случајева, ако је избор духовника адекватан, биће довољно само његово духовно руковођење. Ипак, постоје и одређене животне ситуације у којима је пожељна сарадња и садејство духовника и лекара, или духовника и психотерапеута, што је опет питање процене самог духовника, које је решење најбоље за човека.
Избор духовника није једноставан, понекад су потребне године и различити нивои искустава са неколиким духовницима, док човек не пронађе духовника који је одговор на његова унутрашња стремљења и степен духовне пробуђености. За почетак је довољно у цркви затражити исповедника, будући да без исповести, покајања и очишћења душе верник не може да се причешћује.

Исповест

Исповест је Света Тајна чија је суштина човеково покајање, а покајање је једини пут ка очишћењу душе, смирењу и коначном спасењу. Покајање не можемо произвести свесно, оно је Божији Дар, али му зато стремимо, као болном, али најбољем лекару наше душе. Света Тајна је управо зато што се не може рационално објаснити, што се кроз њега усваја божански живот, остварује заједница са Христом и успоставља повратак свом изворном бићу. Тајна је и зато што се, по речима старца Порфирија Светогорца, људска душа не може истражити никада до краја. Покајање се, дакле, не може свесно произвести, али укључује моменат свесности својих грехова и потребе да се због њих искрено покајемо. Исповест није пуко набрајање грехова или грешака, а још мање оно може да се подведе под просту реченицу: “Оче, сви су људи грешни, па и ја.”
Зато је исповест потребно на време договорити са својим исповедником или духовником, не остављати је за последњи тренутак, током Литургије на којој желимо да се исповедимо јер је Литургија (Евхаристија) заједничка молитва Цркве, у којој сви учествују, упознајући је постепено, разумевајући је и преводећи је, по благодатном дејству Светог Духа, у стварни догађај свог живота. Зато чин исповести треба да се одвија један или неколико дана пре саме Литургије на којој примамо Свето Причешће. О суштини исповести најбоље је попричати са својим духовником/исповедником/парохом, али се едуковати и кроз духовну литературу. Исповест је припремни чин за примање Светог Причешћа, па стога има нарочит значај. На исповести се говори само о сопственим сагрешењима, не о туђим, не банализује се у детаљном препричавању читавих догађаја, а подразумева потпуну отвореност и искреност душе, без страха да ће исповедник то злоупотребити, будући да би се тиме и он сам огрешио о ову Свету Тајну и свој основни позив. Суштински, ми се исповедамо Господу, а свештенику је, по благодати Божијој, дата власт да разрешава од грехова кроз разрешну молитву и давање благослова за причешћивање.